Eho banatske ravnice podario je muzičkom svetu jedno od najlepših blaga. Pred sam kraj decembra 1925. godine, dok je zima stezala Lukino Selo kod Ečke, rođen je Janika Balaž.
U njegovim venama spojile su se tri bogate tradicije — romska krv od dede, mađarska od oca i slovačka od majke. Iz tog čudesnog porekla izrastao je umetnik kakav se retko rađa.
Odrastajući uz dedu, čuvenog peštanskog cimbalistu, i oca, odličnog kontrabasistu, dečak je već sa pet ili šest godina prirodno posegao za violinom.
Bez poznavanja nota, pa čak i pre nego što je naučio da čita i piše, Janika je pesme „skidao” isključivo po sluhu. Sa samo deset godina usledio je i prvi javni nastup u gostionici živopisnog imena — „Društvo malih bogataša”.
Ipak, put ga je ubrzo poveo u drugom smeru. Kada mu je profesor violine rekao da je takvih violinista mnogo, ali i primetio njegovu ogromnu strast prema muzici, Janika se prihvatio tambure-prim (bisernice). Dok su se drugi dečaci igrali, on je neumorno vežbao i učio zanat od starijih majstora, a ponajviše od slavnog Maćike Petrovića iz Subotice.
Koliko ga je Maćika cenio, govori i činjenica da je na samrti 1949. godine ostavio amanet supruzi da njegovu prim-bisernicu prvo ponudi Janiki. Mladi muzičar nije oklevao — kupio je instrument po ceni od čak sedam tadašnjih direktorskih plata. Iako je uvek govorio da je instrument samo stvar, a zvuk u čovekovim prstima, tu Maćikinu bisernicu držao je uz srce skoro četrdeset godina.
Iz nje je izvlačio tonove koje su mnogi mešali sa violinom, a njegov blizak prijatelj Zvonko Bogdan objašnjavao je to rečima da je Balaž tamburu svirao „violinski” — kao da u prstima nosi nevidljivo gudalo.
Od pariske „Olimpije” do Petrovaradinske tvrđave
Omanji i ponački virtuoz iz Lukinog Sela ubrzo je pokorio svet. Osnovao je čuveni tamburaški orkestar od osam članova. Za Janikinu osmorku čulo se širom Evrope — svirali su engleskoj kraljici Elizabeti II, dok su u pariskoj „Olimpiji” nastupali čak 36 puta.
Planetarni uspeh doneo im je i bezvremenski hit „Osam tamburaša s’ Petrovaradina”, pesmu posvećenu upravo Balažu. Zanimljivo je da ovaj tamburaški klasik stoji iza umetničkog tandema iz Crne Gore — slikara Ratka Šoća i kompozitora Milorada Vučetića. Nadahnut atmosferom na terasi Tvrđave 1975. godine dok je slušao Janikin orkestar, Šoć je izgovorio stihove koji su ušli u istoriju: „Zaustavite Dunav i kazaljke stare, ovo je pesma moja i reka moje nade”.
I pored svetske slave i velikih pozornica, Janika se uvek vraćao Novom Sadu i Petrovaradinskoj tvrđavi. Tamo su ga čekali ljudi željni topline i jedinstvenog zvuka koji je samo on umeo da stvori. Svirao im je uvek, pa i onda kada je bio neraspoložen, svestan i sam koliko je teško, ali i uzvišeno, biti kafanski muzičar u gradu na Dunavu.
I tako je ostala priča o Janiki Balažu — put od dečaka iz Lukinog Sela i Maćikine bisernice do pariske „Olimpije”, isklesan tonovima koji su zauvek zaustavili Dunav.